Kako postaviti granice bez osećaja krivice

Šta je granica, a šta nije

Lična granica pokazuje dokle seže ono na šta pristajete i šta želite da zaštitite. To može biti vaše vreme, telo, privatnost, energija, novac, način na koji neko razgovara sa vama ili količina odgovornosti koju možete da preuzmete.

Granica ne mora uvek biti stroga niti zauvek ista. Možete je promeniti kada se okolnosti promene ili kada dobijete nove informacije. Važno je, ipak, da znate zašto je menjate. Da li ste se predomislili zato što to zaista želite ili samo zato što teško podnosite nečije nezadovoljstvo?

Asertivnost je način da svoju potrebu, stav ili odluku saopštite jasno i mirno, uz poštovanje i sebe i druge osobe. Kada govorite asertivno, ne odustajete od sebe, ali ni ne pokušavate da drugoga ponizite, zaplašite ili kontrolišete. To nije osobina koju neko jednostavno ima ili nema, već veština koja može da se uči i vežba. Kliničko-edukativni materijali Centra za kliničke intervencije Zapadne Australije upravo kroz razliku između pasivnog, agresivnog i asertivnog ponašanja objašnjavaju ovaj način komunikacije.

Kako razlikovati molbu, granicu i kontrolu

Molbom pitate drugu osobu. Granicom govorite šta ćete vi uraditi. Kontrolom pokušavate da odlučite umesto nje.

Molba

„Da li možeš da mi ne šalješ poslovne poruke posle 18 časova?”

Tražite promenu. Druga osoba može da kaže „da” ili „ne”.

Granica

U vašoj moći

„Posle 18 časova ne čitam poslovne poruke. Odgovoriću sledećeg radnog dana.”

Jasno navodite svoju dostupnost i ono što ćete vi uraditi.

Kontrola

„Ne smeš da se ljutiš kada kažem ne.”

Pokušavate da odredite kako druga osoba sme da se oseća.

Postavljanje granice nije obećanje da konflikta neće biti. Možete nešto reći pažljivo i mirno, a da se druga osoba ipak naljuti. Možete imati dobar razlog da odbijete zahtev, a da neko zbog toga bude razočaran. Tuđa reakcija jeste važna informacija o odnosu, ali nije jedino merilo da li ste imali pravo da nešto odbijete.

Važno je i da ne nazovete svako povlačenje granicom. Ako usred razgovora nestanete na nekoliko dana kako bi druga osoba „shvatila šta je uradila”, to više liči na kaznu. Drugačije je kada kažete: „Ovo mi je sada previše i ne mogu mirno da razgovaram. Potreban mi je sat vremena pauze, a onda ću se vratiti da nastavimo.” U drugom primeru objasnili ste šta se dešava, odredili koliko će pauza trajati i preuzeli odgovornost da se vratite razgovoru.

Kako da prepoznate da prelazite preko sebe

Ponekad granicu primetite tek kada je već pređena. Naglas ste rekli „može”, a nekoliko minuta kasnije osećate stezanje, umor ili ljutnju. U glavi vodite razgovor koji se u stvarnosti nije dogodio i zamerate drugoj osobi što je nešto tražila, iako joj niste rekli da vam njen zahtev ne odgovara.

Obratite pažnju na ponavljajuće situacije, ne na jedan izdvojen dan. Mogući tragovi su:

• Pristajete brzo, pre nego što proverite vreme, energiju ili obaveze.
• Govorite „nije problem”, a kasnije osećate ogorčenost.
• Dugo objašnjavate zašto nešto ne možete, kao da pred sudom dokazujete nevinost.
• Izvinjavate se i za potrebe koje nikoga ne ugrožavaju.
• Preuzimate odgovornost za raspoloženje druge odrasle osobe.
• Plašite se da će jedno neslaganje automatski značiti kraj odnosa.
• Prihvatate više nego što realno možete, pa obavezu kasnije izbegavate ili završavate iscrpljeni.
• Tek kada ostanete sami shvatite da zapravo niste želeli da pristanete.

Telesna reakcija nije nepogrešiv dokaz da je granica pređena. Stegnut stomak može da prati i opravdano „ne” i razgovor u kojem ste zaista bili grubi. Ipak, telesna nelagoda može biti signal da zastanete i postavite sebi tri pitanja: Šta je tačno traženo? Šta sada smatram svojom obavezom? Da li to zaista mogu i želim da uradim?

Ako je strah od neslaganja deo šireg osećaja da vredite samo dok imate tuđe odobravanje, korisno je odvojeno pogledati temu samopouzdanja i osećaja sopstvene vrednosti. Ovaj tekst ostaje na praktičnom pitanju granice: šta primećujete, šta birate i kako to saopštavate.

Zašto se javlja krivica kada kažete „ne”

Krivica se ponekad pojavi i pre nego što bilo šta izgovorite. Dovoljno je da zamislite lice druge osobe, njeno razočaranje ili rečenicu „Mnogo si se promenio”, pa da već počnete da preispitujete svoju odluku. Zbog toga mnogi ljudi zapravo ne izbegavaju samo reč „ne”. Izbegavaju osećaj za koji očekuju da će doći posle nje.

Razlozi mogu biti veoma različiti. Možda ste odrastali u porodici u kojoj se slaganje smatralo dobrotom, a neslaganje neposlušnošću. Možda je mir u kući zavisio od toga da unapred pogodite šta je drugima potrebno. Možda ste u sadašnjem odnosu naučili da je najlakše da popustite. A možda iza svega ne postoji velika priča iz prošlosti. Jednostavno vam je stalo do druge osobe i teško vam je da je razočarate.

Nijedno od ovih objašnjenja ne treba pretvoriti u gotovu dijagnozu. Ne morate imati određeno detinjstvo da biste osećali krivicu, niti svako popuštanje znači da ne umete da postavite granicu. Nekada svesno birate da nekome izađete u susret zato što vam je odnos važan. Ključno pitanje je da li zaista birate ili osećate da nemate pravo na drugačiji odgovor.

Da li ste nekoga povredili ili vam je samo neprijatno što postupate drugačije?

Pre nego što sebi kažete da „ne bi trebalo” da osećate krivicu, proverite šta se zaista dogodilo:

1. Da li ste prekršili jasan dogovor na koji ste slobodno pristali?
2. Da li ste načinom na koji ste govorili ponizili, zapretili ili namerno povredili drugu osobu?
3. Da li vaša odluka drugome stvara realnu obavezu koju niste uzeli u obzir?
4. Ili je glavni „dokaz” da ste pogrešili to što je neko nezadovoljan?

Recimo da ste zakasnili sa važnom obavezom i kolegi niste ostavili dovoljno vremena da reaguje. U toj situaciji odgovornost može da znači da se izvinite i dogovorite kako ćete ispraviti problem. Ako ste, međutim, na vreme rekli da ne možete da preuzmete još jedan zadatak, a kolega je zbog toga razočaran, njegova neprijatnost ne znači nužno da ste ga oštetili.

Možete razumeti kako se druga osoba oseća, a da ipak ne povučete svoj odgovor. Zrela granica ne isključuje obzirnost. Možete reći: „Razumem da ti ovo komplikuje plan i žao mi je zbog toga. Ipak, ovog vikenda ne mogu da dođem.” U toj rečenici ima mesta i za odnos i za vaše „ne”.

Drajver „Udovolji” kao jedan mogući TA okvir

U Transakcionoj analizi drajver „Udovolji” opisuje unutrašnje pravilo koje se može aktivirati upravo onda kada treba da odbijete nečiji zahtev: „Drugi će me prihvatiti samo ako su zadovoljni mnome.” Taibi Kahler je drajvere opisao u okviru teorije skripta. Ovo nije medicinska dijagnoza, etiketa ličnosti niti objašnjenje za svaku osobu koja oseti krivicu nakon što kaže „ne”.

Ovaj okvir može biti koristan ako primećujete da tuđi zahtev gotovo automatski dobija prednost nad onim što vi realno možete ili želite. Cilj nije da prestanete da budete brižni. Problem nastaje kada pomoć više nije izbor, kada vaše „da” nema stvarnu alternativu i kada svako odbijanje doživljavate kao rizik da ćete izgubiti odnos.

Više o ovom terapijskom pravcu možete pročitati na stranici o Transakcionoj analizi. Ovde je dovoljno da drajver „Udovolji” posmatrate kao jedan mogući okvir za razumevanje određenog trenutka, a ne kao unapred zadat uzrok ili potpun opis osobe.

Pre razgovora: razjasnite sebi šta želite da zaštitite

Najviše nesigurnosti često nastaje kada istovremeno pokušavate da odlučite šta želite, opravdate svoju odluku, predvidite svaku reakciju i pronađete savršen ton. Zbog toga može pomoći da pre razgovora sebi kratko odgovorite na tri pitanja: Šta se konkretno dogodilo? Šta želim da zaštitim? Šta ću uraditi ako se situacija ponovi?

Na primer: „Posete bez najave mi otežavaju da planiram svoje vreme. Ako se nismo unapred dogovorili, možda neću moći da otvorim vrata ili promenim plan.” Ova beleška nije formula koju morate da izgovorite od reči do reči. Njena svrha je da vam pomogne da odvojite svoju odluku od duge odbrane i opravdavanja.

Kako postaviti granicu u pet koraka

1. Opišite konkretnu situaciju

Rečenica „Uvek me iskorišćavaš” gotovo sigurno će otvoriti raspravu o tome da li je reč „uvek” tačna. Mnogo je korisnije reći: „Ove nedelje smo tri puta razgovarali o poslu posle 22 časa.” Tako govorite o događaju koji obe strane mogu da prepoznaju.

Držite se onoga što može da se vidi ili čuje. Ne morate da dokazujete šta je druga osoba nameravala. Granicu možete postaviti i kada ne znate da li je neko svesno pokušao da vas optereti.

2. Odredite šta želite da zaštitite

Zapitajte se šta vam je u toj situaciji važno. Možda štitite san, vreme sa porodicom, privatnost, novac, fizički prostor, miran način razgovora ili pravo da odluku donesete kasnije. Što je to jasnije vama, lakše ćete ga saopštiti drugoj osobi.

Granica treba da bude realna i srazmerna. Rečenica „Nikada više nikome neću pomoći” možda uopšte ne izražava ono što zaista želite. Drugačije zvuči: „Mogu da pomognem dva sata u subotu, ali ne mogu da preuzmem ceo posao.” Tako ostavljate prostor za saradnju, a da pri tome ne poništite sopstvene potrebe.

3. Recite kratko i jasno

Možete objasniti razlog, ali ne morate da iznesete ceo dosije dokaza. Što više razloga ponudite osobi koja pregovara sa svakim vašim „ne”, to joj dajete više pojedinačnih tačaka koje može da osporava.

Uporedite:

• „Ne mogu večeras.”
• „Ne mogu večeras jer sutra rano ustajem, mada možda postoji način da svratim samo na sat, znam da se retko viđamo i ne želim da misliš da mi nije stalo…”

Kratak odgovor ne mora da bude hladan. Možete reći: „Važno mi je da se vidimo drugi put, ali večeras ne mogu.” Toplina ne znači da morate ponovo da otvorite odluku koju ste već doneli.

4. Dozvolite drugoj osobi da reaguje

Druga osoba može da postavi pitanje, bude razočarana ili se ne složi sa vama. Asertivnost ne znači da razgovor završavate čim se pojavi emocija. Možete saslušati drugu osobu, a da istovremeno ne povučete granicu.

• „Čujem da ti je moja pomoć bila važna.”
• „Razumem da ti se ova odluka ne dopada.”
• „Znam da smo ranije radili drugačije.”

Ovim rečenicama pokazujete da ste čuli reakciju. One ne znače da ste zbog tuđeg nezadovoljstva dužni da promenite odgovor.

5. Odaberite postupak koji je u vašoj moći

Ako druga osoba ne poštuje molbu, razmislite šta ćete vi uraditi. Možete isključiti poslovna obaveštenja posle radnog vremena, završiti razgovor u kojem se viče i vratiti mu se u dogovoreno vreme ili odlučiti da ne pozajmljujete ponovo novac dok se prethodni dogovor ne razjasni. Ako vam nenajavljena poseta ne odgovara, možete nastaviti svoj plan i ne otvoriti vrata.

Postupak nije osveta. Treba da bude neposredno povezan sa granicom, srazmeran situaciji i dovoljno realan da ga zaista možete sprovesti. Velika pretnja koju ne nameravate da ispunite ne pomaže odnosu, a vremenom može oslabiti i vaše poverenje u sopstvenu reč.

Primeri granica u različitim odnosima

Primeri koji slede nisu skripte koje treba da ponovite od reči do reči. Prilagodite ih svom načinu govora i okolnostima u kojima se nalazite.

Roditelji i porodica

Kada su u pitanju nenajavljene posete, granica može da zvuči ovako: „Volim kada se vidimo, ali potrebno mi je da se dogovorimo pre dolaska. Ako se nismo dogovorili, možda neću moći da promenim svoje planove.” Ako porodica uporno pokreće temu o kojoj ne želite da razgovarate, možete reći: „Ne želim da razgovaram o tome kada ću imati decu. Ako se tema ponovo pokrene, promeniću temu ili ću završiti poziv.”

Poenta nije u tome da roditelju kažete samo: „Moraš da prestaneš.” Jasno govorite i šta ćete vi uraditi ako se situacija nastavi. Ako mešanje roditelja utiče na odluke para, privatnost, finansije ili vaspitanje dece, detaljnije je obrađeno u tekstu o mešanju roditelja u brak.

Partner

„Želim da rešimo ovo. Ne mogu da razgovaram dok se vređamo. Napraviću pauzu od pola sata i vratiću se razgovoru u devet.”

„Ne želim da čitaš moje poruke. Ako imaš sumnju ili pitanje, razgovaraćemo o tome, ali telefon ostaje privatan.”

Ako proveravanje poruka ide uz kontrolu, pretnje ili strah, pročitajte i odeljak „Kada nije dovoljno samo bolje komunicirati”. Granice u partnerstvu ne zamenjuju dogovor i zajedničko rešavanje problema.

Ako vam je tema način na koji razgovarate i rešavate sukobe, pogledajte vodič o komunikaciji u vezi. Ako razgovor stalno zapinje jer se partner povlači kada tražite bliskost ili jasnoću, pogledajte i tekst o emocionalno nedostupnom partneru.

Prijatelji

„Mogu da te saslušam sada dvadeset minuta, ali večeras nemam kapacitet za duži razgovor. Ako želiš, možemo da se čujemo sutra.”

„Ne mogu da pozajmim novac. Mogu da ti pomognem da pogledamo druge mogućnosti.”

Granica ne znači da prijateljstvo mora biti potpuno jednako u svakom trenutku. U kriznom periodu možda svesno dajete više. Važno je da i dalje možete da primetite kada pomoć prelazi u nešto što ne možete da nosite.

Posao i dostupnost

„Ova dva zadatka mogu da završim do petka. Ako je novi prioritet, treba da dogovorimo koji od postojećih pomeramo.”

„Poruke posle 18 časova pročitaću narednog radnog dana, osim ako smo unapred dogovorili dežurstvo.”

Jedna radna granica ne može da popravi organizaciju posla koja hronično preopterećuje. Ako su iscrpljenost, gubitak energije i stalna dostupnost već postali šira teškoća, to je tema vodiča o burnoutu i hroničnom stresu, ne samo pitanje formulacije „ne”.

Šta ako druga osoba ne prihvati granicu

Neki ljudi će novu granicu prihvatiti kao informaciju. Drugi će pokušati da vrate stari način funkcionisanja, naročito ako im je on odgovarao. Možete čuti: „Ranije ti nije smetalo”, „Više nisi kao pre” ili „Zar jedno pitanje pravi toliki problem?” Takve rečenice lako mogu da probude potrebu da se ponovo objašnjavate, branite i dokazujete da imate pravo na svoju odluku.

Tada pomaže mirno ponavljanje:

• „Tačno je da sam ranije pristajao. Sada više ne mogu.”
• „Razumem da ti je neobično. Moj odgovor ostaje isti.”
• „Ne tražim da ti se dopadne. Važno mi je da znaš šta mogu.”

Ponavljanje nije hladnoća ako ste čuli pitanje i na njega odgovorili. Ono sprečava da se granica pretvori u beskonačnu raspravu u kojoj imate pravo na odluku tek kada druga osoba odobri svaki vaš razlog.

Posledica nije isto što i pretnja

Pretnja pokušava da zastraši i često je nesrazmerna situaciji. Rečenica „Ako još jednom zakasniš, gotovo je zauvek” ne ostavlja prostor za razuman razgovor. Posledica je konkretnija i opisuje šta ćete vi uraditi: „Ako kasniš, a ne javiš, neću čekati duže od dvadeset minuta.”

Naravno, ponovljeno nepoštovanje granica ponekad otvara šire pitanje. Ako ste više puta jasno govorili, sprovodili razumne postupke, a druga osoba i dalje uporno omalovažava vaše potrebe, možda više nije dovoljno da se pitate kako da to bolje kažete. Važnije pitanje može postati šta vam takav obrazac govori o odnosu.

Ako se kontrola, ponižavanje ili ćutanje kao kazna ponavljaju, pitanje više nije samo kako izgovoriti granicu. Vodič o znacima toksične veze može vam pomoći da procenite širi obrazac.

Česte zamke kada prvi put postavljate granice

Počinjete od najteže situacije

Ako ste godinama popuštali osobi čijeg se odbacivanja najviše plašite, možda nije realno da vaš prvi pokušaj bude najveće i najteže „ne”. Počnite od manjih i bezbednijih situacija. Zatražite vreme da razmislite, odbijte dodatnu obavezu, recite da vam određeni termin ne odgovara ili ispravite pogrešnu porudžbinu.

Tako ne izbegavate važan razgovor. Vežbate veštinu koja će vam za njega biti potrebna.

Povučete granicu čim osetite krivicu

Ako ste proverili da niste prekršili dogovor, ponizili drugu osobu niti joj ostavili nepravednu obavezu, nemojte osećaj krivice odmah pretvoriti u naredbu da povučete svoje „ne”. Dajte sebi vreme i posmatrajte da li se nelagoda smanjuje dok ostajete uz odluku koja je razumna.

Krivica može biti neprijatna, ali nije uvek dokaz da ste pogrešili. Ponekad je samo znak da radite nešto drugačije nego ranije.

Granica postane zid

Ako svaki zahtev unapred doživljavate kao napad, u odnosu ostaje vrlo malo prostora za dogovor, pregovaranje i bliskost. Zdrava granica ima vrata. Vi odlučujete kada se otvaraju, kome i pod kojim uslovima, ali ne morate zauvek ostati iza njih.

Cilj nije da se zaštitite od svakog zahteva. Cilj je da možete da birate umesto da automatski pristajete ili automatski odbijate.

Kada nije dovoljno samo bolje komunicirati

Svi prethodni saveti polaze od pretpostavke da u odnosu postoji osnovna bezbednost. To znači da možete da izrazite mišljenje ili odbijete zahtev bez realnog straha da ćete biti fizički povređeni, zatvoreni, praćeni, finansijski kažnjeni ili primorani na nešto što ne želite.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, partnersko nasilje obuhvata fizičku agresiju, seksualnu prisilu, psihološko zlostavljanje i postupke kojima se druga osoba kontroliše. U takvoj situaciji problem nije u tome što još niste pronašli dovoljno dobru rečenicu.

Jedna studija faktora rizika za femicid pokazala je da je razdvajanje od nasilnog partnera, kada je prisutna izražena kontrola, povezano sa povećanim rizikom od femicida. Zato plan odlaska ne treba unapred saopštavati bez procene konkretne situacije. Plan bezbednosti je najbolje praviti uz specijalizovanu podršku.

Ako postoji neposredna opasnost, pozovite policiju na 192. Za savet i plan bezbednosti možete pozvati Nacionalni SOS telefon za žene izložene nasilju na broj 0800 222 003. Poziv je besplatan, a linija je dostupna 24 sata dnevno. Dodatne brojeve i resurse možete pronaći na stranici krizna pomoć. Psihoterapijski razgovor nije zamena za hitnu pomoć ili specijalizovanu zaštitu.

Kako psihoterapija može da pomogne

Mnoge granice možete početi da vežbate sami, postepeno i kroz manje situacije. Psihoterapija može biti korisna kada tačno znate šta biste želeli da kažete, ali svaki put odustanete zbog snažne krivice, straha od napuštanja ili osećaja da nemate pravo na sopstvene potrebe.

U individualnoj psihoterapiji fokus nije samo na pronalaženju „prave rečenice”. Može se istraživati trenutak u kojem prestajete da proveravate šta vi želite i automatski preuzimate ono što druga osoba traži. Možete učiti da razlikujete svoju odgovornost od osećaja da morate preuzeti odgovornost za svaku tuđu emociju.

Možete primetiti i kako vaše telo reaguje neposredno pre nego što izgovorite brzo „da”, kao i šta vam pomaže da ostanete uz razumnu odluku kada se pojavi nelagoda. Cilj nije da postanete hladniji, tvrđi ili ravnodušni. Cilj je da pomoć bude izbor, da dogovor bude stvaran i da bliskost ne zahteva da stalno odustajete od sebe.

Psihoterapija ne može da garantuje da će druga osoba prihvatiti vašu novu granicu. Može vam pomoći da jasnije vidite šta jeste u vašoj moći i kakve odnose želite da gradite.

Česta pitanja

Da li su granice sebične?

Granica nije sebična samo zato što se drugoj osobi ne dopada. Pitajte se šta njome štitite, kako ste je saopštili i da li drugoj osobi ostavljate nepravednu obavezu. Razumna granica izrečena uz poštovanje nije isto što i izbegavanje odgovornosti.

Kako da kažem „ne” bez dugog objašnjavanja?

Počnite kratkim i jasnim odgovorom. Ako želite, dodajte jedan stvaran razlog: „Ne mogu ove nedelje da preuzmem još jedan zadatak.” Alternativu ponudite samo ako zaista možete i želite da je sprovedete. Ne morate da nudite zamenu samo da biste ublažili nelagodu druge osobe.

Šta ako posle granice osećam krivicu?

Nemojte odmah ni da povučete granicu ni da proglasite krivicu nevažnom. Najpre proverite da li ste nekoga stvarno povredili, prekršili dogovor ili zanemarili svoju odgovornost. Ako jeste, izvinite se i pokušajte da popravite ono što možete. Ako toga nema, ostavite sebi malo vremena pre nego što promenite razuman odgovor. Nelagoda može značiti da postupate drugačije nego ranije, a ne nužno da postupate pogrešno.

Zaključak

Postavljanje granice nije test na kojem morate da izgovorite savršenu rečenicu. To je proces u kojem najpre primećujete da prelazite preko sebe, zatim određujete šta želite da zaštitite, saopštavate to dovoljno jasno i birate postupak koji zaista jeste u vašoj moći.

Posle toga možda ćete osetiti olakšanje. Možda će se pojaviti krivica, strah ili sumnja. Nijedno od tih osećanja samo po sebi ne donosi konačnu presudu. Proverite činjenice, ispravite ono za šta zaista jeste odgovorni i, kada je granica razumna, pokušajte da ostanete uz nju iako vam je neprijatno.

Vremenom „ne” možda neće postati lako u svakoj situaciji. Dovoljno je da postane moguće.

Napomena: Tekst je edukativan i ne zamenjuje individualnu procenu, hitnu pomoć, medicinsku, pravnu ili specijalizovanu podršku u situacijama nasilja.

Izvori i reference

Sadržaj na ovoj stranici oslanja se na sledeće stručne izvore:

1. Centre for Clinical Interventions, Government of Western Australia. Assert Yourself! – Improving Assertiveness Self-Help Resources.
2. Speed, B. C., Goldstein, B. L., & Goldfried, M. R. (2018). Assertiveness Training: A Forgotten Evidence-Based Treatment. Clinical Psychology: Science and Practice, 25(1), e12216.
3. Kahler, T. (1975). Drivers: The Key to the Process of Scripts. Transactional Analysis Journal, 5(3), 280–284.
4. World Health Organization. Violence against women, ažurirano 18. juna 2026.
5. World Health Organization (2013). Responding to intimate partner violence and sexual violence against women: WHO clinical and policy guidelines.
6. Campbell, J. C., Webster, D., Koziol-McLain, J. i sar. (2003). Risk Factors for Femicide in Abusive Relationships: Results From a Multisite Case Control Study. American Journal of Public Health, 93(7), 1089–1097.
7. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije. Nacionalni SOS broj za žene sa iskustvom nasilja 0800 222 003.

Izvori opisuju nalaze na nivou grupa i stručne smernice. Ne utvrđuju šta je ispravno u vašoj konkretnoj situaciji.

Ako vam je odmah potrebna pomoć

Ako prolazite kroz tešku krizu ili razmišljate o samopovređivanju, ne čekajte – pozovite hitnu pomoć na 194 ili SOS telefon Centra Srce na 0800 300 303. Ovi brojevi važe za pozive u Srbiji. Ako ste u drugoj zemlji, pozovite lokalni broj hitne službe. Na stranici Krizna pomoć su svi brojevi i resursi, na jednom mestu.